Kultura sećanja

Svi ljudi vole „da se slikaju“, svi žele da imaju uspomenu, kako na sebe u određenom periodu svog života, tako i na sebe zajedno sa rođacima i prijateljima, na sebe prisutne  na važnim i zanimljivim mestima i značajnim događajima. A ako je tačno ono što je neko rekao, da posle smrti ostanu samo pet rečenica o čoveku, i to, najčešće,  onih, nastalih protivno volji  tog čoveka, onda je shvatljiva želja svakog čoveka da naglašavanjem, upornim ponavljanjem, ili pravljenjem dokumenata koje će podeliti sa što više ljudi, utiče na uspomene koje će ostaviti u drugim ljudima. Fotografije su neprocenjivo važan dokument  za autentično čitanje ličnosti i života jednog čoveka. Kada iza jednog čoveka ostane samo jedna, jedina fotografija, a nema više živih savremenika koji mogu posvedočiti o tome ko je, i kakav je, bio taj čovek, ono što pokaže gledaocu ta fotografija, to je odgovor na pitanje ko je bio taj čovek. Njegovo držanje, stav, (ne)urednost, svaki uhvaćen gest, odnos prema dugim osobama na fotografiji, njihov odnos prema njemu, sve će to stvoriti stavove kod ljudi koji će biti izraženi u tih neminovnih pet rečenica. Zato mnogi stupaju pred objektiv foto aparata veoma pažljivo i proračunato, sa prethodnom proverom stanja frizure, odeće, obuće, i obaveznom proverom snimka nakon što je urađen. Ima i onih, koji veruju, ili znaju, da su fotogenični, i zato insistiraju na svojoj spontanosti, pa su im zato svi oni rituali i pripreme čudni i pomalo smešni.Ali svaka fotografija je njihov nemi svedok.

Ako postoji nešto što se može nazvati „kultura sećanja“ , uvidom u ono što možemo nazvati pokazateljima stanja te kulture kod Drenovčana, stiče se utisak da ona i nije naročito razvijena. Ovom prilikom neće biti reči o žalosnom stanju groblja i grobnih spomenika, jer to zahteva poseban osvrt. Odnos prema fotografijama, kao i prema svim ostalim dokumentima, je kod većine takav da su gotovo sve fotografije, u manjoj ili većoj meri, oštećene,i  to cepanjem,izlaganjem raznim tipovima vlage, vode, kafe, mleka, vina, razlivanjem mastila, ili pisanjem flomasterima ili hemijskim olovkama. Foto-albume imaju retki, a i oni su stari i dosta pohabani. Fotografije su smeštene, tačnije nabacane u najlon kese ili kutije od cipela. Veoma mali procenat fotografija ima na poleđini upisan datum i mesto izrade, a broj onih koje imaju upisana i imena fotografisanih osoba je veoma, veoma mali. Fotografije umrlih predaka se polako skrajnjuju, sve dok jednog dana jednostavno ne nestanu. To naročito važi za fotografije rođaka  umrlih predaka, onog trenutka kada se više niko ne seća njihovih imena one se bacaju. Te se fotografije daju deci da, u nedostatku drugog papira, crtaju po njima. Zato se događa da čovek, koji pamti određene fotografije nekih pokojnih  ljudi, koje su nekada stajale uramljene  po zidovima, kada ode kod njihovih potomaka i pokuša da ih pronađe, shvati da njih više nema. Nema ih da posvedoče o jednom životu, koji je trajao, u svakodnevnom sadejstvu i prožimanju sa stotinama drugih života, šezdeset, sedamdeset ili osamdeset godina. Neko je smatrao da njegov život nije vredan pamćenja, pa su tragovi o njegovom postojanju postepeno zaturani i zatirani. A kada se izgube poslednji tragovi o jednom životu, kada ne ostane ni jedan zapisani opis ili uspomena, taj čovek i taj život kao da nikad nisu ni postojali.

Suviše lako dopuštamo jedni drugima da odemo. Suviše se lako odlučujemo za ljutnju, za nebrigu, za zaborav. Ljudi kao da su zaboravili da sve dok postoji veza čoveka sa precima, sa ocem, sa dedom,sa pradedom, sve dotle postoji i veza čoveka sa samim sobom. Svaki čovek svojim životom, svojim moralnim i društvenim izborima, izborom prijatelja i saradnika, izborom puteva i ideja kojima će se rukovoditi, gradi nešto, što se kao njegovo jedino duhovno nasleđe preliva u živote njegovih potomaka.

Mnogi su upamtili stihove iz pesme Olivera Dragojevića „ Oprosti mi pape“, koji glase:

„Oprosti mi pape,

Ča sam druge sluša,

Ja sam, pape, isti,

Jer sam život kuša“.

Ako sam ja isti kao moj otac, a moj otac je isti kao njegov, a njegov... onda sam ja isti kao moj otac, moj deda, moj pradeda, jednom reči, to sam sve – ja. Kada volim svoga oca, mog dedu, mog pradedu, ja volim sebe. Kada prestanem da volim svoga oca, svog dedu, svog pradedu, ja prestajem da volim sebe. Odnosom prema svojim precima, prema svojoj majci i prema svome ocu, svaki čovek svedoči o svom duhovnom razvoju, svedoči o tome koliko je svestan tok duhovnog nasleđa koje se vekovima taložilo u životima njegovih predaka, koliko je sposoban da ga prepozna i preda, obogaćeno svojim životom, potomcima.  

Poštovanjem svojih roditelja i svojih predaka vi gradite čvrste temelje svom životu, čime će te ga odbraniti od zaborava.

Nekada je postojao jedan običaj, diktiran činjenicom da je, zbog tehnoloških ograničenja, pravljen ili jedan ili samo nekoliko snimaka, da se uradi fotografija sa što većim brojem ljudi prisutnih određenom dogaćaju, pa su tako pravljene fotografije sa gotovo svim svatovima na svadbama, ili, na primer,  svim pitomcima neke vojne škole. Verovatno, kako je rastao broj mogućih fotografija na jednom filmu, tako se i smanjivala učestalost pravljenja takvih fotografija, jer su, izradom velikog broja pojedinačnih fotografija, zadovoljavane želje za dokumentiranjem tog togađaja kod svih prisutnih. Zato su danas te kolektivne fotografije veoma retke, mada su uvek kada se urade lepa uspomena i važan dokument.

Kao ilustracija te vanredne dokumentarnosti  kolektivnih fotografija, koja raste sa godinama, neka posluže ove dve porodične fotografije. 

Na prvoj, načinjenoj 02.01.1976.godine, je porodica Stanković predstavljena kroz tri generacije. Fotografija je urađena zgodnom prilikom dobijenom zajedničkim dočekom nove 1976. godine u Drenovcu.

Stoje, sa leva na desno:

Natalija Stanković (1903-1991), supruga Janićija Stankovića,

Janićije Stanković (1905-1979),

Tomislav Stanković (1934-2008), sin Janićija Stankovića,

Živana Stanković (1934), supruga Tomislava Stankovića,

Gordana Marjanović (1951), kćer Ilinke Marjanović kćeri Janićija Stankovića

Ilija Stanković(1932-?), sin Janićija Stankovića,

Milika Stanković (1935-2010), supruga Ilije Stankovića,

Čuče, sa leva na desno:

Jasmina Đinđić (1960) , kćer Ilije Stankovića,

Vladisav Đinđić (1952), suprug Jasmine Đinđić,

Srećko Stanković (1958), sin Ilije Stankovića,

Na drugoj, izrađenoj 30.05.2004. godine u Nišu, gotovo trideset godina kasnije, su samo četiri osobe prisutne i na prvoj, jedna, Miroslav Stanković, kao fotograf. Fotografija je načinjena na svadbi Jelene Dičić, ćerke Gordane Marjanović, udate Tričković.

Stoje, sa leva na desno:

Jasmina Đinđić, kćer Ilije Stankovića, rođenog brata Ilinke Marjanović,

Zorica Mitrović, kćer Ilinke Marjanović,

Vesna Marjanović, supruga Dragana Marjanovića,

Jelena Dičić, kćer Gordane Tričković,

Dragiša Dičić, suprug Jelene Dičić,

Aleksandra Đinđić, kćer Jasmine Đinđić,

Jelena Mitrović, kćer  Zorice Mitrović,

Marjan Marjanović, sin Dragana Marjanovića,

Milena Tričković, kćer Gordane Tričković,

Jelena Stankovića, kćer  Miroslava Stankovića,

Dragica Stanković, supruga Miroslava Stankovića,

Tamara Stanković, kćer Miroslava Stankovića,

Milica Marjanović, kćer Dragana Marjanovića,

Sede, sa leva na desno:

Miroslav Stanković, sin Tomislava Stankovića, rođenog brata Ilinke Marjanović,

Srećko Stanković, sin Ilije Stankovića, rođenog brata Ilinke Marjanović,

Ilinka Stanković, supruga Vidana Marjanovića,

Dragan Marjanović, sin Ilinke Marjanović,

Mile Mitrović, suprug Zorice Mitrović,

Gordana Tričković, kćer Ilinke Marjanović,