05.05.2012.

BANJSKI GOSTI

Dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka Drenovac  postepeno počinje da se otvara ka novim stremljenjima i novim običajima koji su  zahvatili čitavu zemlju. Tada počinju da se javljaju počeci razvoja turizma u Srbiji, naravno ne u obliku i obimu u kakvom ga danas poznajemo, i naravno da su bili rezervisani samo za najbogatije slojeve društva. U Toplici je oduvek bilo mnogo izvora tople i mineralne vode, na kraju klrajeva po njima je i dobila ime, pa onda nije čudo što se tih godina počinju javljati prvi organizovani  oblici banjskog turizma. Najznačajnije banje u Toplici su Kuršumlijska, Lukovska i Prolom banja. 

Kuršumlijska banja je bilo poznata još u antičko doba, i u njoj se leče reumatska oboljenja, oboljenja želuca, nosa, grla, mokraćne bešike, jetre i žučne kese kao i nervna oboljenja. Temperatura vode izvađene sa 2-3 metra dubine je 45 - 55°C.

Prolom  banja je takođe bila poznata još u antičkim vremenima. Voda iz Prolom banje leči oboljenja želuca, debelog creva, bubrega i mokraćnih puteva kao i bolesti disajnih organa. Temperatura vode je oko 26°C. 

I Lukovska banja je bila poznata još u antičko doba. Njene izvore možemo podeliti u dve grupe: izvore Gornje banje, koji mirišu na sumpor-vodonik, a sadrže veće količine ugljen-dioksida, i iouvore Donje banje, koji sadrže manje količine ugljen-dioksida. Temperatura izvora Gornje banje je 38 – 456,3°C, a Donje 36 – 55,2°C. U ovoj banji se leče reumatična i nervna oboljenja. 

Tridesetih godina put Lukovske banje kreću i mnogi Drenovčani, o čemu su, kao trag, ostale priče i nekoliko fotografija. Evo jedne:

Fotografija je veličine 14 x 9 cm.

Sva lica na fotografiji su u vreme nastanka fotografije živela u Drenovcu. 

Na fotografiji su:

1-Stana Stanojević, supruga Vićentija Stanojevića

2-Vinka Radivojević (1906 – 1983), supruga Mateje Radivojevića, 1936. godine ona ima 30 godina.

3-Živojin – Žika Radivojević (1919 – 2005), sin Šterije Radivojevića, 1936. godine on ima 17 godina.

4-Bogdana Krstić (1894 – 1979), supruga Dušana Krstića, 1936. godine ona ima  42 godine.

5-Nikola Nešić (1903 – 1971), sin Jeremije Nešića, 1936. godine on ima 33 godine. 

6-Jelena Nešić (1901 – 1978), supruga Nikole Nešića, 1936. godine ona ima 35 godina.

7-Vićentije Stanojević (1881 – 1947), sin Dimitrija Stanojevića, 1936. godine ima 55 godina.

Fotografija je iz 1936. godine, što se saznaje kada se pročita tekst koji je na poleđini hemijskom olovkom ispisao Živojin Radivojević i u kome on navodi mesto i godinu izrade fotografije, nabraja ko je sve na njoj, i dodaje „... od 1936 – do 1995 su pomreli samo još ovaj Radivojević Žika koji ima 67 god (inverzija prilikom pisanja: umesto 76, koliko je imao 1995. godine, Žika je napisao 67)“ i još „tad se u kolibe stanovalo“. 

Zanimljivi su bili ti odlasci u Lukovsku banju. 

1935. godine Vićentije – Vića je doživeo blaži šlog, pa je njegov sin Dragutin – Draža odlučio da ga vodi u banju i pokuša da ga tamo  izleči. Pošto se verovalo da je za takve vrste bolesti najbolja Lukovska banja, onda su oni krenuli tamo. Pošto drugog prevoza nije bilo Draža je upregao krave u kola, ostavio malo mesta da se sedi, a u ostatak kola potovario slamarice, posteljinu, odeću i hranu za desetak dana. Onda bi Draža, Vićentije i njegova supruga Stana seli u kola i krenuli u banju. 

Tako je i Nikola Nešić krenuo sa svojom suprugom Jelenom i natovarenim kolima, baš kao i Radivojevići i ostali iz sela koji bi se odlučili za put.

Jelena Nešić i Bogdana Krstić su u banju išle jer nisu imale dece.

I kao što na fotografiji kaže Žika, „tad se u kolibe stanovalo“, ali je zanimljivo kakve su to bile kolibe. Kada bi mali karavan Drenovčana, nakon puta koji je trajao najmanje jedan dan i jednu noć, stigao u Lukovsku banju, nije odlazio u ono što se danas zove „organizovani smeštaj“, već bi Draža pronašao pogodno mesto u šumi gde bi, svi zajedno, od drveća, šipražja i lišća, napravili nekoliko privremenih koliba u koje bi smestili slamarice i posteljinu koju su poneli i tu bi spavali i krili se od kiše.

Draža i Nikola bi skupili krupnije komade kamena i napravili bi ognjište na kome bi žene kuvale i čak pekle hleb. Draginja Gina Stanojević, kćer Dražina a unuka Vićentija, se seća da je njen otac pričao kako je, i u tako teškim uslovima, Stana, njegova maćeha, umela da ispeče veoma ukusan hleb. Vićentije se ženio dva puta i obe supruge su imale isto ime – Stana. Dirljiva epizoda o ovoj Stani, sa fotografije, je ona koju pamti Draginja: Kada je 1947. godine Vićentije umro, Dražina deca su prvi put saznala da im Stana, u stvari, nije rođena baba. Nikad se u porodici to nije čak ni spomenulo, a Stanin odnos prema deci je bio takav da su je ona bezgranično volela. 

Na fotografiji se može uočiti način oblačenja muškaraca i žena u to doba.

Vićentije, Nikola i Žika imaju suknene pantalone, Vićentije i Nikola imaju suknene prsluke,   Nikola i Žika imaju suknene kapute a jedino Vićentije ima sukneni gunj, a sva trojica nose košulje bez okovratnika, ili, kako se nekad govorilo - bez „kolira“. Svi ovi kaputi, prsluci, pantalone i gunj su bili od „valjanog sukna“. Valjano sukno se dobijalo specijalnom metodom, u valjavnicama. Bile su dve valjavnice, u Jelašnici i Donjoj Studeni. U Prokuplju, na Carini, bio je čovek koji je radio za jednu od ovih valjavnica. Svako ko je želeo valjano sukno je odlazio kod njega sa suknom i, nakon što bi uzeo sukno,on bi na posebnoj letvici  urezao britvom određene šare. Kad bi završio urezivanje, on bi britvom , uzduž,  prepolovio letvicu i jednu polovinu dao vlasniku sukna, a drugu vezao za sukno. Kada je trebao da uzme sukno, vlasnik sukna bi poneo onu letvicu i uzimao ono sukno za koje je bila  vezana letvica koja je imala iste ureze kao i njegova. Nikada se nije desilo da su sukna bila zamenjena.

Tih godina Drenovčani su šili odeću od sukna kod Bore Ivanovića iz Smrdana. Kasnije, kada je Ljubisav Radivojević (1929 – 2005)iz Drenovca, izučio zanat kod Bore, onda su počeli da šiju kod njega. 

Nikola Nešić drži štap ne iz nekih drugih razloga, već iz „razloga mode“. 

O tome Miodrag – Mile Stanić kaže: 

„Tada je bilo moderno da muškarci nose štap. Ja pamtim: Ljuba Nešić, kao momak, pođe na sabor – i ponese štap. Pa i moj otac, Adam Stanić, kad krene kod svojih u Grabovnicu, i on ponese štap“.

Sve žene su bez marama i bez nakita. Vinka i Jelena nose kecelje, koje su tada bile moderne. Kecelje su identične, sa istim šarama i ukrasima, i verovatno iste boje, džep sa leve strane se kod Vinke ne vidi jer je njena kecelja višlje  opasana.  Stana i Vinka imaju na nogama cipele, a Bogdana i Jelena opanke. Stana u rukama drži ružin cvet, kao i Vinka u levoj ruci oslonjenoj na Žikino rame, a Jelena u džepu od kecelje ima struk paprati. Stana, Vinka, Žika i Bogdana u rukama drže ogrlice od nekog šumskog ploda koje su svi, koji su bili u banji, pravili i nosili kući kao suvenir i poklon.

Budući da se u banju nije išlo pre septembra i pre nego što bi se obrao kukuruz, onda je verovatno da je fotografija načinjena u drugoj polovini septembra 1936. godine. Žene na fotografiji su obučene u letnjoj odeći, obuća nikome nije blatnjava što znači da nisu počele jesenje kiše.

Kada je naišao fotograf i upitao ih da li žele da se fotografišu Vićentije je pristao, onda seo, napunio Nikoli i Žiki čaše vinom, a nakon što su se svi poređali iza njega, rekao fotografu:

„Može“

Fotograf je škljocnuo i snimak je bio gotov. Fotograf je verovatno uradio pet  fotografija zato što su ljudi sa fotografije iz pet kuća. Od tih pet fotografija ostala je sačuvana samo jedna, ova kod Žike Radivojevića.

Na žalost, na fotografiji se ne vidi ništa od tadašnjeg banjskog pejzaža, jer bi bilo veoma zanimljivo uporediti ga sa današnjim izgledom Lukovske banje.

LUKOVSKA BANJA DANAS