Dobar dan! Srećan rad!

 Dobar dan Milivoju Stanojeviću

Dobar dan Ljubomiru Stankoviću 

 Dobar dan Draganu i Ljubinku Jovičiću

 Dobar dan Marini, Kristini i Valentini Jovičić, kao i Bojani i Anđeli Veljković

 Dobar dan Radomiru i Desanki Pavlović

 Dobar dan Radetu Krstiću

 Ko se ne bi ovim ponosio!

 Rade Krstić sa svojim sinom Petrom 

Nakon što se smestite za ovim masivnim stolom, koji je Rade sam izradio, i nakon što se poslužite kafom, pićem i kolačima, možete se prepustiti razgovoru i kontemplaciji. Ispred vas se otvara najlepši vidik na čitavo drenovačko polje. Prijatni tok razgovora i lepota ambijenta u kome se nalazite, neminovno će svakoga, bar na trenutak, načiniti filozofom, zamišljenog nad smislom života, ili umetnikom, eskapistički zaronjenog u radosti života. Dođite kod Radeta i uživajte! 

 Srećko Stanković i Rade Krstić

14.02.2012. sa ovog mesta su načinjene dve, zimske, fotografije drenovačkog polja. Evo kako polje izgleda leti. 

Kultura sećanja

Svi ljudi vole „da se slikaju“, svi žele da imaju uspomenu, kako na sebe u određenom periodu svog života, tako i na sebe zajedno sa rođacima i prijateljima, na sebe prisutne  na važnim i zanimljivim mestima i značajnim događajima. A ako je tačno ono što je neko rekao, da posle smrti ostanu samo pet rečenica o čoveku, i to, najčešće,  onih, nastalih protivno volji  tog čoveka, onda je shvatljiva želja svakog čoveka da naglašavanjem, upornim ponavljanjem, ili pravljenjem dokumenata koje će podeliti sa što više ljudi, utiče na uspomene koje će ostaviti u drugim ljudima. Fotografije su neprocenjivo važan dokument  za autentično čitanje ličnosti i života jednog čoveka. Kada iza jednog čoveka ostane samo jedna, jedina fotografija, a nema više živih savremenika koji mogu posvedočiti o tome ko je, i kakav je, bio taj čovek, ono što pokaže gledaocu ta fotografija, to je odgovor na pitanje ko je bio taj čovek. Njegovo držanje, stav, (ne)urednost, svaki uhvaćen gest, odnos prema dugim osobama na fotografiji, njihov odnos prema njemu, sve će to stvoriti stavove kod ljudi koji će biti izraženi u tih neminovnih pet rečenica. Zato mnogi stupaju pred objektiv foto aparata veoma pažljivo i proračunato, sa prethodnom proverom stanja frizure, odeće, obuće, i obaveznom proverom snimka nakon što je urađen. Ima i onih, koji veruju, ili znaju, da su fotogenični, i zato insistiraju na svojoj spontanosti, pa su im zato svi oni rituali i pripreme čudni i pomalo smešni.Ali svaka fotografija je njihov nemi svedok.

Ako postoji nešto što se može nazvati „kultura sećanja“ , uvidom u ono što možemo nazvati pokazateljima stanja te kulture kod Drenovčana, stiče se utisak da ona i nije naročito razvijena. Ovom prilikom neće biti reči o žalosnom stanju groblja i grobnih spomenika, jer to zahteva poseban osvrt. Odnos prema fotografijama, kao i prema svim ostalim dokumentima, je kod većine takav da su gotovo sve fotografije, u manjoj ili većoj meri, oštećene,i  to cepanjem,izlaganjem raznim tipovima vlage, vode, kafe, mleka, vina, razlivanjem mastila, ili pisanjem flomasterima ili hemijskim olovkama. Foto-albume imaju retki, a i oni su stari i dosta pohabani. Fotografije su smeštene, tačnije nabacane u najlon kese ili kutije od cipela. Veoma mali procenat fotografija ima na poleđini upisan datum i mesto izrade, a broj onih koje imaju upisana i imena fotografisanih osoba je veoma, veoma mali. Fotografije umrlih predaka se polako skrajnjuju, sve dok jednog dana jednostavno ne nestanu. To naročito važi za fotografije rođaka  umrlih predaka, onog trenutka kada se više niko ne seća njihovih imena one se bacaju. Te se fotografije daju deci da, u nedostatku drugog papira, crtaju po njima. Zato se događa da čovek, koji pamti određene fotografije nekih pokojnih  ljudi, koje su nekada stajale uramljene  po zidovima, kada ode kod njihovih potomaka i pokuša da ih pronađe, shvati da njih više nema. Nema ih da posvedoče o jednom životu, koji je trajao, u svakodnevnom sadejstvu i prožimanju sa stotinama drugih života, šezdeset, sedamdeset ili osamdeset godina. Neko je smatrao da njegov život nije vredan pamćenja, pa su tragovi o njegovom postojanju postepeno zaturani i zatirani. A kada se izgube poslednji tragovi o jednom životu, kada ne ostane ni jedan zapisani opis ili uspomena, taj čovek i taj život kao da nikad nisu ni postojali.

Suviše lako dopuštamo jedni drugima da odemo. Suviše se lako odlučujemo za ljutnju, za nebrigu, za zaborav. Ljudi kao da su zaboravili da sve dok postoji veza čoveka sa precima, sa ocem, sa dedom,sa pradedom, sve dotle postoji i veza čoveka sa samim sobom. Svaki čovek svojim životom, svojim moralnim i društvenim izborima, izborom prijatelja i saradnika, izborom puteva i ideja kojima će se rukovoditi, gradi nešto, što se kao njegovo jedino duhovno nasleđe preliva u živote njegovih potomaka.

Mnogi su upamtili stihove iz pesme Olivera Dragojevića „ Oprosti mi pape“, koji glase:

„Oprosti mi pape,

Ča sam druge sluša,

Ja sam, pape, isti,

Jer sam život kuša“.

Ako sam ja isti kao moj otac, a moj otac je isti kao njegov, a njegov... onda sam ja isti kao moj otac, moj deda, moj pradeda, jednom reči, to sam sve – ja. Kada volim svoga oca, mog dedu, mog pradedu, ja volim sebe. Kada prestanem da volim svoga oca, svog dedu, svog pradedu, ja prestajem da volim sebe. Odnosom prema svojim precima, prema svojoj majci i prema svome ocu, svaki čovek svedoči o svom duhovnom razvoju, svedoči o tome koliko je svestan tok duhovnog nasleđa koje se vekovima taložilo u životima njegovih predaka, koliko je sposoban da ga prepozna i preda, obogaćeno svojim životom, potomcima.  

Poštovanjem svojih roditelja i svojih predaka vi gradite čvrste temelje svom životu, čime će te ga odbraniti od zaborava.

Nekada je postojao jedan običaj, diktiran činjenicom da je, zbog tehnoloških ograničenja, pravljen ili jedan ili samo nekoliko snimaka, da se uradi fotografija sa što većim brojem ljudi prisutnih određenom dogaćaju, pa su tako pravljene fotografije sa gotovo svim svatovima na svadbama, ili, na primer,  svim pitomcima neke vojne škole. Verovatno, kako je rastao broj mogućih fotografija na jednom filmu, tako se i smanjivala učestalost pravljenja takvih fotografija, jer su, izradom velikog broja pojedinačnih fotografija, zadovoljavane želje za dokumentiranjem tog togađaja kod svih prisutnih. Zato su danas te kolektivne fotografije veoma retke, mada su uvek kada se urade lepa uspomena i važan dokument.

Kao ilustracija te vanredne dokumentarnosti  kolektivnih fotografija, koja raste sa godinama, neka posluže ove dve porodične fotografije. 

Na prvoj, načinjenoj 02.01.1976.godine, je porodica Stanković predstavljena kroz tri generacije. Fotografija je urađena zgodnom prilikom dobijenom zajedničkim dočekom nove 1976. godine u Drenovcu.

Stoje, sa leva na desno:

Natalija Stanković (1903-1991), supruga Janićija Stankovića,

Janićije Stanković (1905-1979),

Tomislav Stanković (1934-2008), sin Janićija Stankovića,

Živana Stanković (1934), supruga Tomislava Stankovića,

Gordana Marjanović (1951), kćer Ilinke Marjanović kćeri Janićija Stankovića

Ilija Stanković(1932-?), sin Janićija Stankovića,

Milika Stanković (1935-2010), supruga Ilije Stankovića,

Čuče, sa leva na desno:

Jasmina Đinđić (1960) , kćer Ilije Stankovića,

Vladisav Đinđić (1952), suprug Jasmine Đinđić,

Srećko Stanković (1958), sin Ilije Stankovića,

Na drugoj, izrađenoj 30.05.2004. godine u Nišu, gotovo trideset godina kasnije, su samo četiri osobe prisutne i na prvoj, jedna, Miroslav Stanković, kao fotograf. Fotografija je načinjena na svadbi Jelene Dičić, ćerke Gordane Marjanović, udate Tričković.

Stoje, sa leva na desno:

Jasmina Đinđić, kćer Ilije Stankovića, rođenog brata Ilinke Marjanović,

Zorica Mitrović, kćer Ilinke Marjanović,

Vesna Marjanović, supruga Dragana Marjanovića,

Jelena Dičić, kćer Gordane Tričković,

Dragiša Dičić, suprug Jelene Dičić,

Aleksandra Đinđić, kćer Jasmine Đinđić,

Jelena Mitrović, kćer  Zorice Mitrović,

Marjan Marjanović, sin Dragana Marjanovića,

Milena Tričković, kćer Gordane Tričković,

Jelena Stankovića, kćer  Miroslava Stankovića,

Dragica Stanković, supruga Miroslava Stankovića,

Tamara Stanković, kćer Miroslava Stankovića,

Milica Marjanović, kćer Dragana Marjanovića,

Sede, sa leva na desno:

Miroslav Stanković, sin Tomislava Stankovića, rođenog brata Ilinke Marjanović,

Srećko Stanković, sin Ilije Stankovića, rođenog brata Ilinke Marjanović,

Ilinka Stanković, supruga Vidana Marjanovića,

Dragan Marjanović, sin Ilinke Marjanović,

Mile Mitrović, suprug Zorice Mitrović,

Gordana Tričković, kćer Ilinke Marjanović,

 Ljubomir Ljuba Nešić

 Dragan Babić, Desimir i Bojan Nešić

 Aleksandar i Milena Krstić sa decom Magdalenom i Konstantinom

Tu je i mali Strahinja Mitić (naslonjen na sto) 

 

 Desimir i Svetlana-Cana Nešić sa unukom Jovanom

 Nenad M. Krstić sa decom Đorđem i Dunjom

Zorica Nešić, Ana Krstić, Đorđe Krstić, Dunja Krstić, Nenad M. Krstić, Dragana Nešić i Jovana Nešić

_________________________________________________________________


SLATKA  PTICA  MLADOSTI

ŠEZDESETE  GODINE  DVADESETOG  VEKA

Desimir-Desko Nešić (1942), Vukoje Krstić, Miroslav-Mira Radivojević (1941),
Obrad -Lola Jovanović (1939) i Vukašin-Vule Radivojević (1941-2006)

Milan D. Krstić (1935) i Desimir-Desko Nešić (1942)

Aleksandar-Leka "Čelik" Miladinović (1945-1993) iz Male Plane i Desimir-Desko Nešić (1942)

 Marko Aranđelović (1946-2007)

Marko Aranđelović (1946-2007) i Dragan Babić (1948)
(fotografija je iz 1965. godine)

Kina Radivojević (1952) i Dragan Babić (1948)
(fotografija je iz 1965. godine)

Kina Radivojević (1952)
Kina je kćer Danila (1922-1990) i Ranke Radivojević (1923-2001)
Živi u Nemačkoj

 Slađana Nešić (1952) i Živana Babić (1952)
Slađana je kćer Milenka (1933-2000) i Pelagije-Lage Nešić (1933-2010)
udata za Dragišu Ivanovića iz Smrdana
Živana je kćer Miloša (1920-1998) i Anke Babić (1920-1989)

 Dragan Babić (1948) i Radovan-Mija Ristić (1949)
(fotografija načinjena 10 oktobra 1964. godine)

Desimir-Desko Nešić (1942), Srbobran-Srba Radosavljević (1943-2005) iz Male Plane

Miroslav-Mira Radivojević (1941)

Za potpuni povratak u šezdesete - Nini Rosso i "stvar" iz 1965. godine, "Tišina" (Il silenzio)

Treba samo zažmuriti i prepustiti se setnim zvucima trube i uspomenama na herojske dane svog života, na dane kada se mislilo da ova tri stiha objašnjavaju suštinu sreće i smisla življenja

stihovi
Buona notte, amore
Ti vedro  nei miei sogni
Buona notte, a te che sei lontano

Laku noć, ljubavi
Vidimo se u mojim snovima
Laku noć, vama koji ste daleko

                                     

Leto

            Temperatura je prešla trideset stepeni.

Ideš putem, a polje puno ljudi.

Smeh i šaljivo dovikivanje.

Eksplozija mirisa i boja.

Gde god da usmeriš foto aparat, znaš – ispašće divna fotografija.

Svuda toplo: na nebu, na zemlji, oko srca.

Divota!

Ivan Krstić i Gojko Stamenković

                                                                               Ivan Krstić i Gojko Stamenković

putem idu Stojan i Miroslava - Mira Stamenković i Miroljub V. Krstić

Krstići

Milijana Ivanović ide u baštu

Saša Nešić

Gojko i Malina Stamenković
______________________________________________________


Ivan, Jasmina i Anđela

Radna akcija

Pošto pomoć nije stizala ni sa jedne strane, a put i most, oštećeni u poplavi, moraju biti osposobljeni da bi služili svojoj nameni, selo se moralo okrenuti onome ko je najpouzdaniji, tj. “u se i u svoje kljuse”. Sat ili sat i po pred mrak počeli su da se skupljaju oni koji su bili spremni da put koliko toliko osposobe za saobraćaj. I kako su stizali tako su i planovi rasli. Od prvobitne namere, uslovljene očekivanjem slabog odziva, da se uradi krivudava, uska staza, stiglo se do toga da se popuni velika rupa i put dovede u stanje koje makar nagoveštava nekadašnji izgled. Noć je sprečila da se vise uradi. Ali kad pogledaš i uzvodno i nizvodno od mosta, shvatiš da posla ima za još dosta ovakvih akcija.

Bili su prisutni (po redosledu dolaska):

Zoran Krstić, Srećko Stanković, Stojan Stamenković, Dragiša Stanković, Miroslav Stanković, Gojko Stamenković, Miroljub V. Krstić, Milen Adžić, Milivoje Stanojević, Ljubinko Jovičić, Darinka Jovičić, Dragan Jovićić i Goran Stoiljković.

___________________________________________________________________________

Kutak za porodični trenutak

 Dragana Nešić sa svojom kćerkom Jovanom

Bojan, Dragana, Jovana i Desimir Nešić